Kada radimo u timu svako od nas se trudi da jasno i u što boljem svetlu prikaže svoj rad i dođe do željenih rezultata. Neretko se desi da se suočavamo sa poteškoćama ili dilemama koje nam odvlače pažnju od produktivnosti. Jedna od njih je da li tražiti pomoć od kolega i kada nešto ti treba sam da uradiš, a druga blisko povezana je, da li preuzeti incijativu kada treba nešto već dogovoreno i grupno da uradiš? Danas ćemo analizirati obe situacije, dati odgovor na to šta se nalazi iza kulisa tih dilema i pronaći najbolji način za njihovo rešenje.
Tim lideri su tu da organizuju i podele timski rad prema našim sposobnostima, iskustvu, znanju i još brojnim parametrima. Kada radimo u timu na jednom projektu, podela rada zahteva rad na zadacima koji jedan član tima, kao pojedinac mora da obavi, a i neke zadatke koje svi rade zajedno, pa makar to bili samo sastanci o napretku urađenog.
Preuzimanje odgovornosti
Dešava se da i nakon jasne podele rada, savršene organizacije i vašeg entuzijazma za rad na nekom zadatku, dođe do poteškoća u radu sa kojima ne možete da se sami nosite. Tada se u vama javi nemir koji vas buni i ometa vašu produktivnost. Satima se lomite da li da zatražite nečiju pomoć ili da sami uradite koliko možete. Iza ove dileme se kriju dva oblika ponašanja.
Postoje oni koji nikada nisu sigurni da li su nešto dobro uradili koliko god da imaju iskustva i znanja iza sebe. Oni uvek imaju mnogo pitanja i uvek traže pomoć ili bar potvrdu od nekoga da su dobro uradili svoj deo projekta. Ako vidite sebe u ovom primeru, vi samo znate da vaš problem nije u vašim teškim zadacima koliko je u vašoj nesigurnosti da se sa urađenim suočite. Ako danas zastanete i budete iskreni prema sebi, prepoznate vašu nesigurnost, strah od rezultata, strah od greške, morate da počnete da radite na tim strahovima, a ne netrpeljivim potvrdama drugih da ste vi nešto uradili kako treba ili ne. Potpuno je u redu kada neko nije siguran u neki korak koji treba da obavi, pa pita nekog ko je iskusniji za pomoć, ali ako vi nikada niste sigurni u vaš rad, onda se ne radi o koracima, ni o zadatku, ni o poslu, već o vašoj nesigurnosti, koja će se vremenom sve više širiti, ako ne budete radili na njoj i na vašem samopouzdanju.
U redu je pogrešiti, nije u redu ne priznati da si pogrešio.
Taj strah od greške je ujedno i strah od odgovornosti da kada se i neka greška javi vi onda možete da kažete: „Ali i X mi je rekao da sam uradio dobro…“. Ovakvo bežanje od preuzimanja odgovornosti za vaše greške neće vam doneti napredak kakav priželjkujete u poslovanju. Ako radite sa liderom koji nije baš velika inspiracija za vas ili ste okruženi timom ljudi koji se više kritikuju nego hvale, shvatite da su ti ljudi, kao i vi, navikli samo na kritiku, usvojili su taj model ponašanja i nastavili da ga praktikuju. Ako vidite da vas vaša nesigurnost koči budite baš vi taj koji će početi da uviđa i dobre strane nečijeg rada, a ne samo onaj koji hvata greške, kako svoje tako i tuđe. Pogledajte oko sebe i koliko imate projekata iza sebe, za koliko ste stvari dobili podršku, pohvalu, ohrabrenje… Čak i da niste do sada ni za šta dobili, onda se pohvalite što ste primetili da vaša nesigurnost u poslu vam ne donosi dobro i želite da je promenite. Samopouzdanje u radu stiče se upravo radom, sticanjem iskustva i preuzimanjem odgovornosti. U redu je pogrešiti, u redu je ne znati, jer tada najviše i učimo.
Svi znamo da naše diplome, ocene nisu merilo našeg znanja, kao ni garancija za naš uspeh u poslovanju. Iz ovog razloga, da bi vaš rad bio što uspešniji, a vaše poslovno samopouzdanje raslo iz dana u dan, nemojte zaboraviti da učite: od vaših kolega, lidera, čitajte knjige o ljudima koji rade posao koji vi radite a koji su uspešni, gledajte videe o njima, prijavite se na kurseve, volontiranja, popričajte sa psihologom, inspirišite se, vežbajte kod kuće ono što danas na poslu niste znali da uradite, bolje isplanirajte vaše vreme, zamolite nekog iskusnijeg kolegu da odvoji vreme za vas i sva vaša pitanja i nakon toga uradite sami šta se od vas očekuje. Dajte sebi priliku da možete i vi da stanete iza nekog svog zadatka bez straha od greške, jer ona i da se desi, biće vam odličan pokazatelj na ko mestu treba da se zadržite i da više naučite.
Pomoć od drugih
Ako vi, sa druge strane, imate stah od postavljanja pitanja i plašite se da pitate nekoga za pomoć, onda vaš strah ide u drugom smeru od prošlog primera. Koliko se osoba iz prvog primera plašila da ne pogreši, da ne bude odgovorna za grešku i bez problema zahtevala potvrde sa svih strana, vi se plašite da drugima priznate da nešto ne znate i da niste sigurni u nešto. Kao i prvo, kada je potpuno u redu grešiti, isto tako je sasvim normalno da nekada imamo strah od našeg neznanja. Da li ste se pitali zašto će pre lekar da u kvizu izgubi sve pare na oblasti iz medicine, nego iz mehanike – zato što je pritisak od neznanja nečega iz svoje oblasti, mnogo veći nego neznanja iz nečega za šta znate da niste stručnjak.
Iz ovog razloga, razumljiv je vaš strah, ali on vas može sprečiti u rešavanju nekog problema brže i efektivnije. Ako se desi da ste zastali na nekom koraku ka ispunjenju vašeg zadatka, i vidite da dalje ne možete sami, pronađite nekoga iz tima ko ima vremena za vas i želju da vam pomogne makar u ideji kako biste izvesni problem mogli da rešite. Da li mislite da ekspert iz bilo koje oblasti može da drži u glavi rešenje za svako pitanje koje mu se postavi i te oblasti? Naravno da ne može, i zato će onaj koji je otvoren da nešto ne zna, da je zaboravio i sl. bolje uraditi svoj posao, jer je otvoreniji za nova znanja, promene i pomoć.
U ovakvim primerima ima i onih starijih stručnjaka koji kao da ne žele da rade u korak sa razvojem tehnologije, pa se ljudima koji rade sa njima čini kao da ih je vreme pregazilo. Ako ste to vi, prevaziđite osećaj koji vam govori da vi sve znate i da je sve novo loše, da se sve nekada bolje radilo… To nekada više ne postoji, postoji samo sada i na njega treba da mislite, a ako želite da unapredite vaš rad, a i odnos sa vašim kolegama morate da se usavršavate, da dopustite sebi da nešto ne znate i da oberučke prihvatite pomoć koja vam se nudi. Takođe i da je zatražite bez straha i osećaja kao da gubite ponos ako priznate da ne znate, jer baš tada vi se penjete na nov stepenik koji će vam doneti više znanja i bićete na korak bliže ka vašem uspehu.
Preuzimanje inicijative
Na poslednji primer odlično se nadovezuje problem ljudi koji su puni novih ideja i metoda kojima žele da obogate rad svog tima. Oni na sastancima kada je prilika da iskažu svoje ideje ipak zakažu i ne izgovore svoje ideje, jer ne misle da neko želi da ih čuje. Slažem se sa ljudima ovih mišljenja da će pre Amerikanac skakati od uzbuđenja na ljude sa novim idejama i prilikama, dok će tipični balkanski poslovođa pre voleti one koje ćute i rade. Međutim, smatram da je vreme ovakvih poslodavaca prošlo i da premda ih ima i dalje, oni postaju manjina. Danas je vreme za inovativne, za sveže ideje i ljude koji će ih strastveno prezentovati. Da li mislite da su veliki i uspešni biznismeni postali to jer su kroz celu karijeru suzbijali svoje ideje i planove?
U životu svakoga od nas postoje periodi akumulacije kada radimo za nekoga i skupljamo iskustva, znanja i novac koji nam je potreban za dalji uspeh i naše velike ciljeve. Međutim pored toga, nije li bitno i biti dobar kolega i dobar radnik koji će dati sve od sebe da najbolje što može radi na svojim zadacima? Ako vam je to bitno, onda se ne ustručavajte da pokažete timu, lideru da vam je do tog projekta i rada stalo tako što imate ideje kako biste mogli da ga unapredite. Naravno da ne treba da budete osoba koja uvek ima primedbu da tim ne radi dovoljno dobro, nego ona osoba koja entuzijastično želi da predloži na koji način vaš projekat može postati još bolji.
Da bi vaša ideja bila zaista jedan metod za koji znate da će da uspe, onda morate da vašu ideju stavite na papir, isplanirate konkretne korake rada, i isprognozirate rezultate i poboljšanje u odnosu na dosada zacrtano. Sa ovakvim konkretnim predlozima, gde se vidi da pored toga što imate ideju, vi imate i plan, vi možete da postanete onaj koji preuzima inicijativu i koji pokazuje trud za svoj tim, a ne osoba koja stalno ima nešto da kaže (neke ideje), bez konkretnih predloga.
Ovo nam ne pišem napamet, već vam prenosim svoje iskustvo kada sam danima imala u glavi kako da poboljšam jedan projekat koji nije ni imao direktne veze sa mnom. On je iz dana u dan sve više padao, direktori su se razmišljali da ga otpišu, ali je meni njegov potecijal delovao veliki i primamljiv. Kada sam konačno skupila hrabrosti da predložim nešto što mi se motalo po glavi, vezano za projekat sa kojima sam imala malo iskustva, znala sam samo da bez konkretnog plana i proračuna, mene i moju ideju niko neće shvatati za ozbiljno. Kada sam napravila plan koji je podrazumevao potpuno menjanje projekta iz samog korena, oformljivanje novog tima i potpuno novi koncept rada, za dostizanje istih razultata, nisam ni mislila da će rezulati biti daleko veći od očekivanih. Moja inicijativa je za nekoliko meseci i nagrađena i daleko hvaljena, a ja kao tada nov i jedva iskusan lider tima na projektu o kojem sam malo znala sam naučila važnu lekciju: Ako ti jedna ideja ne izlazi iz glave i ako osećaš jaku strast dok samo misliš da se ona ostvaruje, baci je na papir i pokušaj da konstrušiš konkretne korake kojim možeš da je ostvariš. Kada vidiš da je tvoj plan izvodljiv, onda nauči da prezentuješ svoj plan ljudima koliki god da su sumnjičavci i svojim vrednim radom pokaži da je tvoja inicijativa urodila plodom. Sa druge strane, ako na papiru nisi ni sebe uspeo da ubediš da je nešto moguće, onda treba još da radiš na svojoj ideji pre nego što preuzmeš inicijativu.
Preuzmi odgovornost za svoj rad ne čekajući druge da ti potvrde sve što radiš, ne plaši se da tražiš pomoć kada znaš da bez nje ne možeš dalje, i preuzmi inicijativu kada možeš svojim planom sam sebe da ubediš da je nešto moguće.
Neka vas strahovi ne sprečavaju da postanete uspešni, već neka vam budu samo putokaz na čemu treba da radite.
TIMSKI DUH 